putnik

Da se razumemo, nisam ja mazohista u pravom smislu te reči. Ja naprosto volim da sebi pomeram granice izvan čuvene "zone konfora". Time bolje upoznam sebe, budem ponosan na neke male podvige, a što je još važnije otkrivam neke nove vrhove na koje mogu da se popnem.

Sa druge strane, nisam zagovornik umerenosti. Umesto "bolje često po malo", biram "retko a mnogo". Kada to retko preraste u često, pali se alarm. To je glavni razlog zbog kog sam, evo, pre više od decenije, prestao da pušim. Osećam moralnu obavezu prema hiljadama ljudi koji su pročitali moj članak o pušenju da napomenem da nisam ja nikakav čelični karakter koji odoleva toliko dugo, već naprosto sumnjam da bih, u slučaju i jedne jedine zapaljene cigarete, odleteo do prve trafike po čitav box Marlbora. 

Pa da počnemo...Već mi danima u glavi odzvanja "šećer je tihi ubica", a onda počnem da gledam sebe kako kopam po Nuteli ili kako za ručak (umesto ručka) smažem Jaffu ili neke napolitanke... I onda, jedno jutro koleginica mi ispriča o njenom neuspelom pokušaju da izbaci šećer na nedelju dana. Tako sam kreirao chalenge #NedeljaBezŠećera, samo meni namenjen. :)

DAN 1

Kafa bez šećera, kičma mi se naježila. Držao sam se junački do popodnevnog čaja, opet bez šećera. Od tog momenta sam osećao fizičku slabost (pospanost, blaga nervoza...). Kod kuće sam navalio na voće što me je prilično unormalilo. Da rezimiram, tokom dana sam na čokoladu pomislio bar 30 puta. Sama ova činjenica mi potkrepljuje pretpostavku da je ova vrsta testa neophodna.

DAN 2

Oko 2 popodne me je uhvatila ozbiljna kriza. Možda preterujem, ali osećam nešto što podseća na apstinetsku krizu. Nekontrolisano škrgućem zubima. Veoma je čudan osećaj ova zavisnost od šećera. Ne moram da pominjem koliko me trenutno iritiraju reklame za tofife, milke, kinder pingvin... 

U godini kada se obeležava jubilej od 1700 godina od donošenja Milanskog Edikta i proglašenje hrišćanstva ravnopravnim od strane Svetog Cara Konstantina, vodimo vas u njegov grad, drevni Konstantinopolj, a današnji Istanbul.

Grad izuzetno duge istorije, koji čuva neverovatnu tradiciju i kulturu različitih naroda koji su njime prošli, preko 12 vekova bio je prestonica jedne od najvećih imperija ikada - Vizantije.

Tako i danas, u Istanbulu postoji vrlo bogata pravoslavna baština koja svedoči o ovom izuzetno važnom svetioniku čovečanstva.  

Donje fotografije su preuzete iz reportaže „Šta videti u Istanbulu“ koju možete pogledati na linku, a u ovom tekstu nekoliko mesta kojima svakako treba dati prioritet. 

Aja Sofija – „Sveta Sofija“

Najznačajnija građevina u Istanbulu, za koju se može reći i da je njegov simboj i koju posete milioni ljudi iz svih delova, jeste Aja Sofina – „Sveta Sofija“. Ova se građevina svrstava i u red svetskih čuda drevnog graditeljstva, remek je delo vizantijske arhitekture, a nekada davno istoričar Prokopije je opisao kao „...prizor izuetne lepote, neodoljiv i jednostavno neverovatan. Sa nebeskih visina gleda na ostatke grada.“ Ovako je opisana u 6. veku, a ima li razlike danas?

Iako je krase 4 minareta sa svih strana, ova prelepa građevina crvene boje nije džamija. Danas je muzej, ali ni pre toga nije bila „samo“ džamija. Njeno ime već govori da njena tradicija nema korene u islamu. „Crkva svete mudrosti“, kako se još zvala, bila je hrišćanska crkva sve do otomanskog osvajanja Konstantinopolja 1435. godine. Koliki je značaj ova velelepna građevina oduvek imala svedoči i činjenica da je prva građevina u koju je pobednik sultan Muhamed II ušao nakon zauzimanja Konstantinopolja bila upravo Aja Sofija. Tada je sultan ovaj simbol hrišćanstva pretvorio u džamiju, a Konstantinopolj postao je Istanbul.

Prva crkva je podignuta na ovom mestu još u vreme Konstantina Velikog i tada se zvala „Megalo ecclesia“ ili „velika crkva“. Kasnije je na istom mestu crkvu izgradio i Teodosije II, ali je ona spaljena u nemirima protiv imperatora Justinijana, koji je rešio da je obnovi, ali na svoj način. Tako je za samo pet godina, od 532-537. godine, sagrađena prelepa građevina koju je opisao istoričar Prokopije. Jedino što nije opisao jeste raskoš unutar crkve: zlatne mozaike na tavanici i zidovima i mermerne stubove i podove. Jer to se i ne bi moglo opisati rečima...

Crkva je pretrpela više oštećenja tokom svoje istorije, što od pravih zemljotresa, što od onih „ljudskih“ koji su je često nemilosrdno pljačkali, a njen konačni zenit kao hrišanska građevina doživela je nakon pada Vizantije, kada je pretvorena u džamiju. Tada su prelepi zlatni mozaici na zidovima prekriveni malterom i crkva je pretrpela ozbiljne izmene kako bi se izbrisali tragovi „nevernika“. Od svih promena koje je tada pretrpela, najznačajnija je svakako bila skidanje krsta sa vrha kupole na čije je mesto simbolično došao polumesec.

Ipak, u 20. veku, sa osnivanjem moderne republike Turske, Kemal Ataturk najpre zatvara džamiju 1932. godine, da bi je 1934. godine proglasio muzejem i otvorio je za javnost. U tom periodu su ponovo i otkriveni prelepi zidni mozaici, pa se ona skoro 15. vekova nakon Justinijana ponovo „pozlatila“.

Najznačajniji mozaici su svakako „Mozaik Bogorodice sa Isusom“ iz 9. veka u kupoli iznad mihrapa, kao i mozaik na istočnom kraju južne galerije iz 12. veka na kome su prikazani Bogorodica sa Isusom i kralj Jovan II Komnen sa kraljicom Irenom. Ipak, najlepši mozaik u ovom svetom hramu je svakako kompozicija u južnom delu gornje galerije koja prikazuje Isusa Hrista sa Bogorodicom i sv. Jovanom Krstiteljem. 

Vaseljenska patrijaršija

Osim „Aja Sofije“, koja je najznačajniji spomenik hrišćanstva koji Istanbul čuva, u ovom se gradu nalazi i još jedno izuzetno važno mesto za sve pravoslavce – „Vaseljenska patrijaršija“ – jedna od 14 autokefalnih pravoslavnih crkava. Zovu je još i „Carigradska patrijaršija“. Poznato je već da je od trenutka podele velikog Rimskog carstva i proglašenja Konstantinopolja prestonicom Istočnog, ovaj grad postao izuzetno važan za hrišćanski svet. Jurisdikcija carigradskog patrijajrha je u to vreme bila velika pa je Patrijaršija imala 600 episkopskih tronova. Kada su krtaši osvojili Carigrad u 13. veku, sediše Patrijaršija se seli u Nikeju, ali je najveći uticaj na značaj Patrijaršije ipak imalo osmanlijsko osvajanje grada, kada Patrijaršija gubi značajan deo moći. Ipak, ona nikada nije prestala da ima uticaj i uvek je bila i biće stecište hrišćana. Pod njenom današnjoj jurisdikcijom je i Sveta gora, što govori da ipak ima priličan značaj za pravoslavni svet. Sedište patrijaršije je danas u Crkvi sv. Đorđa, koja je sedište Patrijaršije od 1601. godine. Crkva se nalazi u grčkom kvartu Istanbula Fener i opasana je visokim zidinama. Iako je originalna crkva imala velelepnu kupolu, kao svaka hrišćanska crkva, u rekosntrukciji crkve u 18. i 19. veku ona nije obnovljena pa crkva nije natkrivena „svetim lukom“. Nakon pada Konstantinopolja hrišćanske građevine nisu smele da nadvisuju muslimanske. Unutrašnjost crkve je bogato ukrašena, sa izvanrednim zlatnim ikonostasom koji prikazuje detalje iz Hristovog života i života drugih svetaca i hrišćanskih mučenika. Ipak, najznačajnija relikvija u crkvi je stub crne boje u njenom južnom delu, za koji se veruje da je stub za koji je bio privezan i šiban Isus Hrist pre raspeća na Golgoti. Druga dva dela stuba čuvaju se u Rimu i Jerusalimu, a za ovaj se kaže da ga je u Konstantinopolj donela Konstantinova majka, carica Jelena. 

Gvozdena crkva

Još jedna hrišćanska „atrakcija“ Istanbula nalazi se na samoj obali Zlatnog roga i zaista je „čudo“. U pitanju je bugarska „Gvozdena crkva“ – zapravo „Crkva sv. Stefana“ – koja je poznatija pod ovim prvim imenom zbog specifičnog materijala od koga je napravljena. Jasno vam je da je u pitanju gvožđe! I to je cela napravljena od tog materijala pa je zaista jedinstven primer hrišćanske arhitekture u celom svetu. Delovi crkve su izlivani u Beču i Dunavom su dopremani u Carigrad gde je sklapana. Ova je crkva izgrađena u 19. veku nakon konačnog dogovora i odluke da bugarski pravoslavci mogu da imaju svoju crkvu u kojoj će imati i službe na svom jeziku. Jer su do tada išli u grčke pravoslavne crkve u kojima su im službe bile nezaumljive zbog razlike u jeziku. Zbog toga je 01. marta 1870. doneta odluka o uspostavljanju bugarske crkve. Austrijska firma počela je da proizvodi delove objekta u Beču 1893. godine, a crkva je završena 1896. godine. 

I za kraj da se prošetamo malo i „podzemljem“... Da, idemo u dubine Istanbula, u „Cisternu Baziliku“, da zlatnim ribicama bacimo novčić za sreću. I vidimo naopkao okrenutu Meduzinu glavu u osnovi stuba, protiv uroka. Ovaj izuzetan spomenik antike i Vizantije se nalazi u blizini Aja Sofije i Hipdoroma i predstavlja podzemnu cisternu, zapravo rezervoar vode, način na koji se ova dragocena tečnost dovodila i čuvala u velikim gradovima u ta davna vremena. Za one, ne daj bože, trenutke opsade grada.

Ova cisterna je jedinstvena po svojoj lepoti i neverovatnim mermernim stubovima, koji su danas osvetljeni pa prizor kada se u nju uđe ostavlja bez daha. Dugačka je 146 m i široka 65 metara i ima ukupno 336 jonskih i korintskih stubova visine oko 8 metara. Izgrađena je u vreme Justinijana I u 6. veku i bila je dosta dugo u upotrebi. A kada u nju uđete, odmah shvatite da je osim upotrebne imala i izuzetnu dekorativnu svrhu.

Autor: Milan Todorović (@Todorovic) 

Sve je počelo baksuzom, koji je izazvao taksista na Surčinu: "Ako ti otkažu let, slobodno me pozovi biću u Beogradu, tek kasnije se vraćam u Novi Sad." Dočekala me je informacija kako je naš avion otišao u Tripoli, i da će zbog toga kasniti. Umesto u 21.00, let je pomeren na 5.15. Umesto da se po snegu vraćamo u Novi Sad, odlučili smo se da iskoristimo ponudu nacionalnog avio-prevoznika i prenoćimo u Beogradu o trošku kompanije.

Lasta nas je nešto pre 22h dovezla pred hotel Slaviju. Gledano spolja lep hotel, a unutra... Najsvetlija tačka te večeri je svakako bila vrlo korektna večera (da zanemarimo plastične kašikice kojim smo jeli desert). 

Obavešteni smo da autobus dolazi oko 3, a da imamo buđenje u 2.45. Predamnom je bilo oko tri sata spavanja i 

pohitao u sobu...

Onda sam otišao do toaleta. Ovaj deo neću opisivati, slike su dovoljne same po sebi.

Legao sam, onako obučen, trudeći se da što manje dodirujem jastuk, ćebe, krevet (Uf!).

Naredna tri sata sam "prespavao" uz upaljeno svetlo u hodniku, trudeći se da mi ne promakne ako neko ušeta u sobu (pored brave i lanca), i praveći se da ne primećujem lupanje prozora koji nije mogao da se zatvori ...

Na aerodrom smo stigli u 3.45, sat i po vremena pre leta. Nisu radili kafići, prodavnice, nije bilo aparata sa vodom i kafom. U Podgoricu smo stigli oko 7, orni za celodnevne aktivnosti koje su nas očekivale.

Gadafi je kriv za neprespavanu noć i sve probleme koje su uz to išle. Jatu svaka čast na brizi.

Jedino mi nije jasno kakve sve to ima veze sa mnom! 

Kolege pivopije i svi vi koji žudite za Oktoberfestom, još otkako ste pogledali Svetislava Goncića u istoimenom filmu, ovaj post je namenjen vama.

Festival sa 200-godišnjom tradicijom ima neka, za nas, pomalo neobična pravila. Što ih više upamtite bolje po vas, kada se obrete na Vizi (kako nemci zovu plato na kome se održava Oktoberfest). Bez ulaska u detalje o istorijatu broju šatora i slično, prelazim na konkretne savete.

Kada se neki šator napuni do maksimuma zatvaraju se vrata, i nema novih ulazaka. Ukoliko želite da provedete veče unutra moraćete poraniti. Vikende slobodno otpišite, ili se smenjujte sa prijateljima u čuvanju stola od prepodnevnih sati. Npr. poslednje subote, ovogodišnjeg festa svi šatori su bili zatvoreni u 17h. Taj dan je festival posetilo 600.000 ljudi!!! Postoji još jedan način da se uđe u prepunu halu. Pozovite se na zajedničke korene. Veliki broj redara na ulazu su iz Bosne, Srbije ili Hrvatske. Čak i da ne uspete da pronađete mesto negde unutra, na raspolaganju imate šankove pod vedrim nebom. 

Da biste bili posluženi pivom morate sedeti za stolom, tj. ako stojite sa strane sigurno ćete ostati žedni. Ako nemate rezervisano mesto, pridjite prvom stolu i zamolite da vas prime u društvo. Za pola sata zajedno ćete pevati. Pivo se toči od 11 do 23 časova. Obavezno jedite pre. Pivo, osim što je jače od običnog, brže i pije, jer ljude ponese često nazdravljanje.

"Jedno pivo" podrazumeva jednu litru piva. To znači kada neko kaže da je popio pet piva na Oktobarfestu, skinite mu kapu. Cena piva je oko 10 eura.

Zaboravite na glupiranje. Penjanje na stolove ili štipanje konobarice (da ne spominjemo nasilničko ponašanje) će Vas udaljiti iz šatora brzinom svetlosti. Ali je zato dozvoljeno penjanje na klupe i skakanje po istim. Nemojte pokušavati da iznesete kriglu, jer već na izlasku će vam biti oduzeta.

A kad se napijete, nipošto ne sedajte za volan. Minhenska policija ima običaj da pozatvara sve ulice koje vode u nekom pravcu, a ostavi prohodnu samo jednu. Na taj način je nemoguće izbeći policijsku kontrolu.   

Sada ste naoražani dovoljnim znanjem za dobar provod na 201. Oktoberfestu. 

Pogledao sam reklamu sa kendlom u grlu.

Ovo je zaista više od reklame, ovo je emotivna injekcija, sa porukom na kraju.

U Krakov smo stigli krajem decembra. Nisam siguran koliko je stepeni bilo tih dana, ali znam da je u danu kada je otoplilo temperatura porasla na -11C.

Protiv zime smo se borili toplom odećom, jakom hranom i kuvanim pivom. Iako sam u početku bio pomalo nepoverljiv, nakon prvog gutljaja odbacio sam izreku "loše kao mlako pivo".

Recept za pripremanje piwo grzane, je prilično jednostavan. U svetlo pivo dodajte cimet, karanfiliće i med. Zatim ga ugrejte ali ne sme da proključa. Pije se, naravno, toplo.

Po ukusu se umesto meda može dodati sirup od malina ili kompot od višanja. 

Uz pivo, ako ogladnite možete pripremiti tipičnu poljsku večeru. Kolenica bi trebala da bude spremnjena tako da preovlađuje slatkast ukus. Kao prilog idu podvarak i ren.

Na slici je poznato pivo Živec (Zywiec), na kome je predstavljena igra krakovskog kraja - Krakovčak (Ples koji smo igrali Bracika i ja nakon par piva u jevrejskoj četvrti. Naše žene su za to vreme kolutale očima od sramote).

Ako se još uvek dvoumite gde ćete provesti nobogodišnje praznike, Krakov je moja topla preporuka. 

Zahvaljujući Gospodinu Draganu Kosanoviću, održana je još jedna marketinška tribina, ovog puta pod nazivom "Kuda  ide oglašavanje". Gospodin Kosanović (marketing agencija Publicite SDM) do sada je organizovao preko 70 ovakvih tribina. Domaćin nas je pozdravio, i dao reč predsedniku agencije Communis.

U prepunoj sali galerije Matice srpske, Ivan Stanković, u više od sat vremena, predstavio je svoje viđenje trenutnog stanja i trendova u marketingu, PR-u i prodaji.

Pred publiku je stavljen zadatak. Razumeti poentu, veoma nagrađivanog, TV spota "Gorila bubnjar", napravljenog za čokoladu Cadbury. Uživajte u reklami, i razmislite o njenoj poenti.

Evo nekoliko komentara na spot:

• Ljubičasta boja u pozadini spota asocira na reklamiranu čokoladu
• Gorila u spotu diže dve palice i kreće u kreativno stvaranje, nasuprot gorilama iz Odiseje u svemiru koje podizanjem kostiju u vazduh počinju destrukciju
• Muziku korišćenu u spotu je snimio Fil Kolins, koji i sam bubnja. Nisam čuo kakve to veze ima sa čokoladom :)

Danas nije dosta imati kvalitet i dobru cenu, da bi neko bio uspešan na tržištu. Čak ni jak brend nije dovoljan. Neophodno je da kupci imaju određenu emociju prema vama i vašem proizvodu (Npr. korisnici Mekintoša ili ponosni vlasnici Harlija). Razvoj prodaje ide ka direktnoj komunikaciji sa svakim kupcem, pojedinačno. 

Za uspešnu prodaju nephodno je 4E, kako je prezentovao gospodin Stanković: 

• Eksces - privlačenje pažnje
• Entertainment - zabaviti
• Emotion - izazvati emociju
• Engadement - uspostaviti vezu sa kupcem

Internet je doveo do hiper konkurencije, u kojoj se kopira svaka dobra ideja. Hiper konkurencija je dovela do hiper produkcije. Kompanija Dizni, npr, svakih 5 minuta lansira po jedan nov proizvod, 365 dana godišnje. Nije više bitno gde je nešto proizvedeno, već ko proizvodi ("made in" je zamenjeno sa "made by"), jer se jedan proizvod pravi širom planete.

Da bi se kompanija izborila sa uslovima poslovanja na globalnom tržištu, potrebno je:

• Pronaći mikro tržišnu nišu
• Brzo se menjati
• Okupiti "pleme" sledbenika (Društveni mediji, dodajem)  

Sa predavanja ću upamtiti: 

• Promeni se ili umri!
• Vrediš onoliko koliko znaš i koga znaš
• Sve što si znao o oglašavanju možeš baciti 

Jer naša profesija je otišla u Honduras!

U budućnosti će postojati dve vrste kompanija: uspešne i mrtve. I zato svi na posao. Odmah!

Danas je u prostorijama U.S. Steel-a, uz učešće Erste banke,  održana promocija Evropske asocijacije direktora komunikacija (European Association of Communication Directors). Ispred udruženja okupljene je pozdravila Andrea Barbaklić, koordinator za Srbiju. Ovim povodom su predavanja na temu društvenih medija održali Dragan Varagić i gost iz Belgije Filip Boremans (Chief Social Media Officer, Van Marcke Group).
 

Publika (Prevashodno PR) je bila razmrdana predavanjem "Budućnost društvenih medija", u kojoj je Varagić podsetio na glavnu razliku između klasičnih medija, koje karakteriše proces filter then publish, i u kojima se komuniciranje svodi na pričanje, i društvenih medija (publish then filter), u kojima je najbitnije slušanje. Društveni mediji se ne koriste za reklamiranje, u njih je potrebno uneti puno energije i vremena, kako bi se postigli neki rezultati. Najbolji način da se stekne osećaj za društvene medije je učestvovanje na forumima. Čuli smo da je u poslednje dve nedelje, na njegovom blogu broj poseta sa twittera prevazišao broj poseta sa facebook-a (Od 10 referera, koji donose najviše poseta, čak 8 su društveni mediji). Na kraju je rečeno kakva je budučnost društvenih medija: do 2015. na scenu stupa kontekstualni web, dok će 2025. dominantan postati semantički web (Tada će pretraživači izgubiti primat).

Citat @Vladaceric: @varagic je totalno sludeo publiku sa mnostvom drustvenih medija, zavrtelo mi se u glavi #eacdbg

Bez pauze sa prezentacijom je počeo gospodin Boremans. Održao je predavanje pod nazivom "Korišćenje društvenih medija u eksternoj i internoj komunikaciji".

Neke od preporuka sa predavanja:

• Značajno se skraćuje vreme izrade saopštenja, ukoliko se koristi neki od wiki sistema (umesto mučnog slanja mejlova) 
• Neohodno je pratiti pominjanje kompanije u društvenim medijima, kako bi se predupredile krize. Društveni mediji su posao PR službe, a ne marketinga
• Blogovanjem ne trebaju apriori da se bave menadžeri, već zaposleni koji su stručni za pojedine teme
• Ne treba počinjati sa društvenim medijima ukoliko ne postoji podrška iz same kompanije
• Nesme se igrati sa društvenim medijima, već ih koristiti za unapređenje biznisa, odnosa sa medijima i korisnicima

@HoratioNelson: ROI of social media, guidelines, transparency and the fine line between "corporate" and "social" where the topics. #eacdbg

Konstantno nas forsiraju da proširimo listu proizvoda bez kojih ne možemo živeti, a za koje nismo ni znali da postoje.

Setimo se samo grinja, koje kao da nisu ni postojale dok ih se industrija pokrivača nije setila. Postale su glavni argument za promenu madraca i jastuka (Odjednom smo avi alergični na izmet bića koja se hrane našom mrtvom kožom). Slično je sa bakterijama u kupatilu, na zavesama i na kanti za smeće. Da ih svakodnevno ne uništavamo (preko 99% svih poznatih vrsta) verovatno bismo se raspali od neke strašne zaraze :). Mhm.

Ubedili su nas, kako nam je mašina za sudove neophodna. Pa sada, umesto da sudove odmah peremo, čekamo da se mašina napuni. To može potrajati danima. Naravno da se sudovi za to vreme usmrde. Industrija ima rešenje: osveživač mirisa za vašu smrdljivu mašinu :))) Kako li smo živeli bez tog mirisa?

Ovde dolazimo do poente. Tokom današnje nabavke video sam nešto neverovatno. Dva puta sam se vraćao do rafa, da proverim šta piše: "Kese za smeće sa ukusom lavande. Trajno niska cena." U ponudi su takođe kese sa ukusom vanile i limete. Proizvođači kesa su se pobrinuli da nam ulepšaju predstojeće praznike lansiranjem kese sa ukusom jabuke i cimeta. Imala ova kesa miris ili ukus (ili i miris i ukus), svakako je neobično. Možete ih pronaći u Merkatoru (Od čuda nisam upamtio cenu).

Ako želite da Vam i đubre miriše, tu su kese Fino.

Pre nekoliko godina u ponudi svetskih tur-operatera pojavila su se krastarenja i odmah su postala hit. Ponuda je velika od jedrenjaka do plovećih gradova, od tri do pet zvezdica. Najveći brodovi prevoze i po 4.000 hiljade gostiju i skoro isto toliko posade.

Suština ove vrste odmora je da se užitak plovidbe, kombinuje sa obilaskom luka, koje su na ruti. Na ovaj način za samo nedelju dana možete posetiti pet različitih zemalja. Ovo vreme možete iskoristiti na obilazak lokalnih atrakcija, na šoping ili uživanje na nekoj plaži. Za vreme kada je brod na pučini na raspolaganju imate toliko bogatu ponudu, da Vam nikako ne može biti dosadno.

Postoji puno neznanja, a i zabluda o ovoj vrsti odmora.

Osnovna zabluda je da su ona privilegija bogataša. Ovo naprosto nije istina. Cena krstarenja je vec od 500 eura za sedmodnevni odmor. Istini za volju, u ovom aranžmanu ne možete računati na prozor koji gleda na pučinu. Kabine sa prozorom su u startu 20% skuplje.

Cene krstarenja zavise od doba godine, od kraja sveta po kome se plovi (evropska krstarenja su generalno najskuplja), i naravno od broda kojim se plovi. Dodajte avio prevoz, i dobićete ukupnu cenu aranžmana. Najskuplji aranžman košta 25.000 eura po osobi! Podrazumeva plovidbu oko sveta u trajanju od godinu dana.

Prosečne brodske kabine su toliko male da se ne preporučuju klaustrofobičnim osobama. U ponudi krusera se nalaze i apartmani sa više prostorija i prostranim terasama ali je njihova cena bar pet puta viša od osnovne.

Zabluda je da se ovi veliki brodovi ne mogu ljuljati. Itekako mogu. A kako to izgleda? Zamislite da šetate po brodu. Kada krene ljuljanje, počinjete, kao pripiti, da zanosite na jednu, a potom i na drugu stranu. Tada krenu komentari tipa: Previše vina za večeras.

Kada posmatrate cenu krstarenja računajte da se radi o punom pansionu. U cenu su često uključena bezalkoholna pića i kafa. Sva dešavanja na brodu (poput bioskopa ili pozorišta) su besplatna. To znači da, ukoliko se odlučite da ne napuštate brod, osim za alkohol i suvenire, neće vam trebati pare.

Kruzeri su, kao i hoteli, rangirani po zvezdicama. Dobro je odabrati brod sa 5 zvedica, jer ćete samo tako osetiti sve čari krstarenja. Nije velika razlika u ceni u poređenju sa nižim kategorijama, ali je razlika u usluzi ogromna.

Najnoviji brodovi u ponudi imaju toliko sadržaja, da je to teško i nabrojati. Pored pozorišta i bioskopa, koji su postali standardna ponuda možete očekivati: sportske terene, mini golf, veštacke talase, veštacku stenu, diskoteku, mnogobrojne restorane, kockarnicu, biblioteku, fitnes centar, spa centar, boravak za decu itd. Svaki novonapravljen brod mora zaseniti prethodnike, pa tako brod "Oaza of the seas" ima Central park (park, tj. šumu sa živim biljkama), a "Fridom of the seas" ima ledenu dvoranu.  

Ako mene pitate, uvek bih dva obična mora zamenio jednim krstarenjem. Probajte, i biće Vam jasno zašto tako mislim.

Da ne ispadne da pišem samo o idiličnim putovanjima, rešio sam da prenesem email oštećenog putnika agencije Perla tours. Nadam se da će ovakve reakcije, dovesti do bolje zaštite nas putnika, a da će turističke radnike naterati na odgovorniji odnos prema putnicima.

Trudiću se da pored negativnih primera, prenosim i sve pozitivne za koje čujem.

Prenosim email (Smatram da je pismo potpisano punim imenom i prezimenom zaslužilo da se prenese u celosti):

Poštovani,

želim ovim putem da Vas obavestim šta sve može da Vas snađe pri otkazivanju
(iz opravdanih razloga) putovanja kod Turističke agencije "Perla Tours" iz
Novog Sada.

Dakle, da krenemo redom. Kod gorepomenute agencije uplatio sam 10-dnevni
aranžman u Polihronu, od 9. do 19.9.2009. godine. Trebalo je da putujemo
supruga, naš jedanaestomesečni sin i ja.
Agenciju smo izabrali na osnovu preporuka više prijatelja i poznanika, koji
su bili prezadovoljni njihovim dosadašnjim uslugama. Aranžman smo isplatili
u celosti, da bi već sledećeg dana (10 dana pre polaska) naš sin nezgodno
pao i pri padu polomio potkolenicu leve noge. Svim normalnim osobama jasno
je da dete u gipsu do kuka nije sposobno za putovanje, što je posvedočio i
nalaz lekara specijaliste. Odmah sutradan sam otišao u agenciju da otkažem
aranžman, smatrajući to običnom usputnom formalnošću. Ali tamo me je čekalo
iznenađenje.
Rečeno mi je da će mi biti vraćeno samo 10% od cene aranžmana, bez obzira
što imam zaista opravdan razlog za odustajanje od putovanja. Zamolio sam da
mi se, u tom slučaju, omogući da aranžman iskoristim u nekom kasnijem
terminu, kako bismo ove godine ipak putovali na more. Ni u tom smislu nisam
naišao na razumevanje, nego mi je predloženo da zanemarim nalaz i preporuku
doktora i ipak otputujem sa detetom, jer, Bože moj, nije to tako strašno.
Zamolio sam potom da razgovaram sa direktorom agencije, pošto sam
pretpostavljao da devojka za šalterom nije u poziciji da odgovori na moj
zahtev. Prebledela i preplašena devojka zamolila me je da to ne radim, jer,
citiram, "ja time neću postići ništa, a ona može imati velikih problema sa
direktorom".
Ipak, na moje insistiranje, direktor, čiju pojavu neću komentarisati iz
elementarne pristojnosti, pristaje da me primi nakon dva dana. U razgovoru
(bolje rečeno njegovom monologu) koji je trajao dobrih 50 minuta, saznao sam
da "pojam odlaganja aranžmana ne postoji", postoji samo varijanta da ja
nađem nekoga da putuje umesto mene ili da odustanem od putovanja, u kom
slučaju bih dobio samo pomenutih 10% ukupne cene.
Saznao sam da bi, u slučaju da mi izađe u susret, on počinio krivično delo
utaje poreza za koje bi usledila drakonska novčana kazna, jer je "već bio u
sličnoj situaciji". Na moju primedbu da je to u nekim drugim agencijama
normalna, ustaljena praksa (ne činjenje krivičnih dela, nego odlaganje
aranžmana, naravno), pogotovo što bismo putovali sopstvenim automobilom i sa
individualnom vizom, dobijam odgovor da je njegova agencija jedina u Srbiji
koja radi "sve po zakonu i sa papirima", a ove ostale su "sitne agencije
koje rade na crno pa zbog toga mogu tako nešto i da odobre".
Dalje sam pitao šta je sa opštim uslovima putovanja, koji su navedeni u
ugovoru, a gde piše da se povraćaj sredstava putniku (osim realno učinjenih
troškova) odobrava između ostalog i u slučaju iznenadne bolesti, kada putnik
nije u mogućnosti da putuje, dobijam objašnjenje da je prelom povreda, a ne
bolest, i da bi za mene verovatno bilo bolje da je dete obolelo od neke
teške zarazne ili neizlečive bolesti, kada bi mi sredstva bila
refundirana(!).
Zatim mi se predlaže da otputujemo samo supruga i ja, jer je po njemu i to
moguća varijanta. Palo je još nekoliko nebuloznih predloga, ali ništa
razumno u smislu konkretnog rešavanja mog problema. U razgovoru je, pored
ostalog , pomenuo i da poseduje džip vredan 54.000 eura, što je verovatno
trebalo da znači da bez problema može da plati dobrog advokata i da mi bolje
ne padne na pamet da ga tužim, jer ću imati samo još mnogo veće troškove.
Pretpostavljam da je, poučen svojim bogatim iskustvom, zaista upoznat sa
svim pravnim aspektima ovog problema i da ga u ovoj zemlji, gde je za obične
smrtnike pravda prespora i sve samo ne dostižna, zaista nema svrhe tužiti.
Na kraju mi je velikodušno ponudio da mi, eto, odobri 10-ak posto popusta na
novi aranžman, koji bih morao da ponovo uplatim u celosti, i to 10 dana
unapred, sa najboljim nadama da me opet neće snaći neka nezgoda.
Eto, tako je protekao naš razgovor. Da li je ovo što sam čuo od gospodina
direktora zaista pravno utemeljeno? Pretpostavljam da jeste, nisam stručnjak
i ne mogu da tvrdim. A da li je njegov postupak pošten i ljudski, što bi
trebalo takođe trebalo da bude jedno od profesionalnih načela? E, to
prosudite sami. Izgleda da je njegov profesionalni moto:
"Ako mogu da ti uzmem pare za uslugu koju ti nisam pružio,to ću i uraditi,
jer mi se može."
Nakon ovoga, obratio sam se YUTI, kao nadležnoj instituciji, a od njih sam
dobio odgovor da bi trebalo da (o svom trošku, naravno) pokrenem arbitražu,
pa ako komisija ustanovi da je razlog opravdan, da bi trebalo da dobijem
povraćaj sredstava, ali ni ta odluka nije obavezujuća, nego mi u krajnjem
slučaju ostaje tužba.
Epilog svega je da smo dobili tih famoznih 10%, nakon 16 dana, pri čemu sam
i za to morao četiri puta da ih zovem, jer je direktor uvek bio prezauzet i
nije imao vremena. Na more smo otišli kasnije, preko druge agencije, ali smo
aranžman uplatili na dan putovanja, poučeniovim iskustvom.
Na kraju, svima koji će ove ili narednih godina putovati želim sretan put i
lep provod. Onima koji izaberu Turističku agenciju "Perla Tours" iz Novog
Sada, pored toga želim i mnogo sreće, jer će im sigurno biti potrebna.
Ako ste pročitali ovo pismo i ako to smatrate korisnim, prosledite ovaj mail
svima koje poznajete. Njegova jedina svrha je da upozna moje prijatelje i
prijatelje mojih prijatelja sa iskustvom koje sam ja lično imao sa "Perla
Toursom", kao i sa njihovim profesionalnim odnosom prema klijentima.

Srdačan pozdrav,

mr Željko Kanović, dipl. inž.

P.S. Ako ovo pismo dođe do ljudi u "Perla Toursu", napominjem da ne očekujem
nikakav honorar za ovu besplatnu reklamu. Neka im ona bude moj poklon, uz
želju da im pomogne i donese puno uspeha u uslovima bespoštedne konkurencije
na polju pružanja turističkih usluga.

Prošlo je vreme kada je internet koristila samo mlađa populacije, rekao je pre par dana Daniel Wilcox. Fejsbuk danas koriste i penzioneri, tako da nije toliko smešan ni vic o dedi koji čita čitulje (tj. visi na fejsu, kako njegov unuk to tumači). 

Šta će se desiti sa našim onlajn životom, kada nas više ne bude? I gde odlaze svi ti nalozi, imejl adrese, blogovi, domeni?

Postoji servis koji za 29.99$ godišnje, čuva elektronski testament. Kada dobije informaciju da je određena osoba umrla, kao provera, šalje se nekoliko mejlova. Ako ni sa jednog ne stigne odgovor, kontaktiraju se osobe koje su navedene kao verifikatori. Tek po dobijanju potvrde, naslednicima se dostavlja imejl sa svim avatarima, lozinkama, imejl adresama, adresom bloga itd.

Čak se i Time pozabavio ovom, sve aktuelnijom, temom.

Istražili su šta se dešava sa nalozima na maj spejsu ili fejsbuku. Prilikom kreiranja naloga, oba servisa garantuju privatnost unetih podataka. Umesto da se rodbini otkrije lozinka, nalog se trajno gasi, a na zahtev, mali deo podataka im se prikazuju.

Postao? Složiću se sa Vama, zvuči pomalo prepotentno, ali to je suva istina.

O PR-u zaista nisam znao puno, osim što sam oduvek imao respekt prema ovoj veštini. Nije lako stati pred 100 novinara u momentu kad su crni oblaci nad tvojom kompanijom, još sa osmehom poricati sve optužbe. (Svež primer Tatjana Votjehovska - Trenutak istine)

Radeći u marketingu, imao sam posla sa ovom službom. Uvuku ti se pod kožu, redovno se javljaju, ne zaborave da čestitaju novu godinu i vrlo su dragi, a sve sa ciljem dobijanja par redova u za svog klijenta (Izvinjavam se profesiji zbog generalizacije). O PR-ovima sam takođe naučio da oni ne odlučuju o finansijama, i da su upućeni u praktično sva dešavanja u firmi. Tako sam ja shvatao profesiju PR-a.

Pošto radim u firmi koja je mesečno u kontaktu sa više od 30.000 ljudi, prirodan je nastanak kriznih situacija. Nezadovoljni klijenti postaju moja briga. Sa njima uvek postupam veoma pažljivo, srpljivo i tolerantno preko svake mere. Požar se mora ugasiti, kako ne bi sve izgorelo (Dobar glas se daleko čuje, a loš još dalje). 

Moram priznati da sam se iz neznanja držao po strani, i nisam mnogo pametovao. "Nije to za mene, i ne moram valjda još i to da učim". Kada sam treći put pročitao da PR polako zamenjuje klasičan advertajzing, zamislio sam se i odlučio.

Dodatni argument, da pređem granicu je činjenica da se gubi između marketinga i PR-a, formirajući integrisane marketinške komunikacije. 

Zasukao rukave, stisnuo zube i zagazio u mutne vode PR-a.

Prateći, pre svega, aktivnosti PR-ova iz geta spoznao sam da, jednim delom sebe, već jesam PR. Pa kolege PR-ovci, imate novog kolegu.

Nije mi jasno zašto, ali kada se hoće nekoga ubediti da zaboravi duvan, povlače se argumenti zdravlja i finansija. Duvan je kod nas (još uvek) prilično jeftin, pa je tako mesečni izdatak od 3.000 (za popušenu kutiju dnevno) manji od sume koja se potroši na doručke tokom radnih dana (a koji se vrlo lepo daju zameniti cigarama:) ). Zdravlje jeste vrlo jak argument, ali samo kod ljudi kojima je život ugrožen zbog pušenja. Potrebni su dodatni argumenti.

A kako sam ja pronašao motiv?

Na putovanjima, naravno.

Krećući se po civilizovanom svetu doživeo sam diskriminaciju, zbog koje sam se osećao toliko jadno, da sam poželeo da taj osećaj nikada više ne doživim.

Zamislite da uđete u restoran u kome nad stolovima vise grozdovi banana, svira predivna muzika, a sve je okruženo hibiskusima i orhidejama... Sto za pušače se nalazio tik ispred ulaza u kuhinju. Večerali smo pod neonskim svetlom, izuzeti iz atmosfere koju smo videli na ulasku. Kao na stubu srama.

Još sam gore iskustvo doživeo na aerodromu u Atlanti, gde je pušačima namenjena prostorija od 15m2. Ovo je izgleda jedina prostorija na aerodromu, u kojoj nije radila ventilacija. Stajao sam sa cigarom, dok su mi curile suze od prevelike koncentracije dima. Od magle se malo šta videlo. Nekoliko rusa i Indijaca i prepune pepeljare, koje ovde niko ne prazni. Izašao sam nakon nepunog minuta. Nastavio sam hodnikom ka terminalu, pokušavajući da dođem do vazduha. Osetio sam kako se za mnom valja oblak smrada. Odlučio sam: dosta je bilo.  

Suština je da svako treba da pronađe motiv u sebi.  To može biti takmičenje sa sobom, želja da se sopstvena deca zaštite od štetnog dima, ili naprosto osvešćenost. Duvan je definitivno prevaziđen kao način uživanja. Planeta se okreće zdravlju.

Pre skoro 5 godina sam prestao s pušenjem. U nastavku su data neka od pravila kojih sam se pridržavao u procesu odvikavanja.

1. NEMOJTE ZAKAZIVATI DAN PRESTANKA, PRESTANITE ODMAH

Čim mi je kroz glavu prošlo kako bi bilo super da više ne pušim, ugasio sam cigaru i to je to. Ako već prestajete, potpuno je svejedno da li je to ponedeljak, 1. novembra ili odmah. Planiranje datuma prestanka će Vam samo povećati tenziju.

2. NEMOJTE ŠIRITI DALJE SVOJU ODLUKU

Što više ljudi zna, imaćete veću tremu od neuspeha (kao i pred ispit). Najgori su u toj situaciji pušači iz okruženja, koji iz fazona ili sopstvene nemoći krenu da navaljuju da ponovo zapalite. Prepustite ljudima da polako shvataju da ste prestali. 

3. IZLOŽITE SEBE NAJVEĆIM IZAZOVIMA ODMAH

Teško ćete se nositi sa situacijama u kojima je cigara neophodan učesnik: izlazak, kafa u društvu, roštilj. Već prvog dana, kada vam ionako nije ni do čega, namestite sebi što više situacija, koje ne možete zamisliti bez cigare. Kada to pregurate, sve dalje će biti lako. Otiđite kod prijatelja pušača, i zamolite ga za jaku tursku kafu bez šećera. Ako to pregurate, preskočili prvih 10 stepenika.

4. DODAJTE SPORTSKE AKTIVNOSTI

Čim prestanete da pušite, osetićete se bolje. Lepše ćete spavati, lakše ćete disati, kuća će vam mirisati. Ako tome dodate i malo sporta, život će vam se od prethodnog razlikovati drastično.

5. NE IGRAJTE SE SA VATROM

Ako ste jednom bili pušač, to ste do kraja života. Jedna cigara ili jedan povučeni dim je dovoljan da se u mozgu probudi centar za cigare (ako to postoji) i da od bivšeg pušača opet postanete pušač.

6. NAGRADITE SEBE ZA POSTIGNUT USPEH

Proračunajte koliko ste trošili novaca na cigare, tokom jednog meseca. Kada napunite šest meseci kao nepušač, uzmite "ušteđeni" novac i potrošite ga na nešto što ste uvek želeli, a bilo je preskupo ili naprosto nerazumno za kupiti. 

Nastaviće se... borba protiv pušenja.