Postao? Složiću se sa Vama, zvuči pomalo prepotentno, ali to je suva istina.

O PR-u zaista nisam znao puno, osim što sam oduvek imao respekt prema ovoj veštini. Nije lako stati pred 100 novinara u momentu kad su crni oblaci nad tvojom kompanijom, još sa osmehom poricati sve optužbe. (Svež primer Tatjana Votjehovska - Trenutak istine)

Radeći u marketingu, imao sam posla sa ovom službom. Uvuku ti se pod kožu, redovno se javljaju, ne zaborave da čestitaju novu godinu i vrlo su dragi, a sve sa ciljem dobijanja par redova u za svog klijenta (Izvinjavam se profesiji zbog generalizacije). O PR-ovima sam takođe naučio da oni ne odlučuju o finansijama, i da su upućeni u praktično sva dešavanja u firmi. Tako sam ja shvatao profesiju PR-a.

Pošto radim u firmi koja je mesečno u kontaktu sa više od 30.000 ljudi, prirodan je nastanak kriznih situacija. Nezadovoljni klijenti postaju moja briga. Sa njima uvek postupam veoma pažljivo, srpljivo i tolerantno preko svake mere. Požar se mora ugasiti, kako ne bi sve izgorelo (Dobar glas se daleko čuje, a loš još dalje). 

Moram priznati da sam se iz neznanja držao po strani, i nisam mnogo pametovao. "Nije to za mene, i ne moram valjda još i to da učim". Kada sam treći put pročitao da PR polako zamenjuje klasičan advertajzing, zamislio sam se i odlučio.

Dodatni argument, da pređem granicu je činjenica da se gubi između marketinga i PR-a, formirajući integrisane marketinške komunikacije. 

Zasukao rukave, stisnuo zube i zagazio u mutne vode PR-a.

Prateći, pre svega, aktivnosti PR-ova iz geta spoznao sam da, jednim delom sebe, već jesam PR. Pa kolege PR-ovci, imate novog kolegu.