putnik

U godini kada se obeležava jubilej od 1700 godina od donošenja Milanskog Edikta i proglašenje hrišćanstva ravnopravnim od strane Svetog Cara Konstantina, vodimo vas u njegov grad, drevni Konstantinopolj, a današnji Istanbul.

Grad izuzetno duge istorije, koji čuva neverovatnu tradiciju i kulturu različitih naroda koji su njime prošli, preko 12 vekova bio je prestonica jedne od najvećih imperija ikada - Vizantije.

Tako i danas, u Istanbulu postoji vrlo bogata pravoslavna baština koja svedoči o ovom izuzetno važnom svetioniku čovečanstva.  

Donje fotografije su preuzete iz reportaže „Šta videti u Istanbulu“ koju možete pogledati na linku, a u ovom tekstu nekoliko mesta kojima svakako treba dati prioritet. 

Aja Sofija – „Sveta Sofija“

Najznačajnija građevina u Istanbulu, za koju se može reći i da je njegov simboj i koju posete milioni ljudi iz svih delova, jeste Aja Sofina – „Sveta Sofija“. Ova se građevina svrstava i u red svetskih čuda drevnog graditeljstva, remek je delo vizantijske arhitekture, a nekada davno istoričar Prokopije je opisao kao „...prizor izuetne lepote, neodoljiv i jednostavno neverovatan. Sa nebeskih visina gleda na ostatke grada.“ Ovako je opisana u 6. veku, a ima li razlike danas?

Iako je krase 4 minareta sa svih strana, ova prelepa građevina crvene boje nije džamija. Danas je muzej, ali ni pre toga nije bila „samo“ džamija. Njeno ime već govori da njena tradicija nema korene u islamu. „Crkva svete mudrosti“, kako se još zvala, bila je hrišćanska crkva sve do otomanskog osvajanja Konstantinopolja 1435. godine. Koliki je značaj ova velelepna građevina oduvek imala svedoči i činjenica da je prva građevina u koju je pobednik sultan Muhamed II ušao nakon zauzimanja Konstantinopolja bila upravo Aja Sofija. Tada je sultan ovaj simbol hrišćanstva pretvorio u džamiju, a Konstantinopolj postao je Istanbul.

Prva crkva je podignuta na ovom mestu još u vreme Konstantina Velikog i tada se zvala „Megalo ecclesia“ ili „velika crkva“. Kasnije je na istom mestu crkvu izgradio i Teodosije II, ali je ona spaljena u nemirima protiv imperatora Justinijana, koji je rešio da je obnovi, ali na svoj način. Tako je za samo pet godina, od 532-537. godine, sagrađena prelepa građevina koju je opisao istoričar Prokopije. Jedino što nije opisao jeste raskoš unutar crkve: zlatne mozaike na tavanici i zidovima i mermerne stubove i podove. Jer to se i ne bi moglo opisati rečima...

Crkva je pretrpela više oštećenja tokom svoje istorije, što od pravih zemljotresa, što od onih „ljudskih“ koji su je često nemilosrdno pljačkali, a njen konačni zenit kao hrišanska građevina doživela je nakon pada Vizantije, kada je pretvorena u džamiju. Tada su prelepi zlatni mozaici na zidovima prekriveni malterom i crkva je pretrpela ozbiljne izmene kako bi se izbrisali tragovi „nevernika“. Od svih promena koje je tada pretrpela, najznačajnija je svakako bila skidanje krsta sa vrha kupole na čije je mesto simbolično došao polumesec.

Ipak, u 20. veku, sa osnivanjem moderne republike Turske, Kemal Ataturk najpre zatvara džamiju 1932. godine, da bi je 1934. godine proglasio muzejem i otvorio je za javnost. U tom periodu su ponovo i otkriveni prelepi zidni mozaici, pa se ona skoro 15. vekova nakon Justinijana ponovo „pozlatila“.

Najznačajniji mozaici su svakako „Mozaik Bogorodice sa Isusom“ iz 9. veka u kupoli iznad mihrapa, kao i mozaik na istočnom kraju južne galerije iz 12. veka na kome su prikazani Bogorodica sa Isusom i kralj Jovan II Komnen sa kraljicom Irenom. Ipak, najlepši mozaik u ovom svetom hramu je svakako kompozicija u južnom delu gornje galerije koja prikazuje Isusa Hrista sa Bogorodicom i sv. Jovanom Krstiteljem. 

Vaseljenska patrijaršija

Osim „Aja Sofije“, koja je najznačajniji spomenik hrišćanstva koji Istanbul čuva, u ovom se gradu nalazi i još jedno izuzetno važno mesto za sve pravoslavce – „Vaseljenska patrijaršija“ – jedna od 14 autokefalnih pravoslavnih crkava. Zovu je još i „Carigradska patrijaršija“. Poznato je već da je od trenutka podele velikog Rimskog carstva i proglašenja Konstantinopolja prestonicom Istočnog, ovaj grad postao izuzetno važan za hrišćanski svet. Jurisdikcija carigradskog patrijajrha je u to vreme bila velika pa je Patrijaršija imala 600 episkopskih tronova. Kada su krtaši osvojili Carigrad u 13. veku, sediše Patrijaršija se seli u Nikeju, ali je najveći uticaj na značaj Patrijaršije ipak imalo osmanlijsko osvajanje grada, kada Patrijaršija gubi značajan deo moći. Ipak, ona nikada nije prestala da ima uticaj i uvek je bila i biće stecište hrišćana. Pod njenom današnjoj jurisdikcijom je i Sveta gora, što govori da ipak ima priličan značaj za pravoslavni svet. Sedište patrijaršije je danas u Crkvi sv. Đorđa, koja je sedište Patrijaršije od 1601. godine. Crkva se nalazi u grčkom kvartu Istanbula Fener i opasana je visokim zidinama. Iako je originalna crkva imala velelepnu kupolu, kao svaka hrišćanska crkva, u rekosntrukciji crkve u 18. i 19. veku ona nije obnovljena pa crkva nije natkrivena „svetim lukom“. Nakon pada Konstantinopolja hrišćanske građevine nisu smele da nadvisuju muslimanske. Unutrašnjost crkve je bogato ukrašena, sa izvanrednim zlatnim ikonostasom koji prikazuje detalje iz Hristovog života i života drugih svetaca i hrišćanskih mučenika. Ipak, najznačajnija relikvija u crkvi je stub crne boje u njenom južnom delu, za koji se veruje da je stub za koji je bio privezan i šiban Isus Hrist pre raspeća na Golgoti. Druga dva dela stuba čuvaju se u Rimu i Jerusalimu, a za ovaj se kaže da ga je u Konstantinopolj donela Konstantinova majka, carica Jelena. 

Gvozdena crkva

Još jedna hrišćanska „atrakcija“ Istanbula nalazi se na samoj obali Zlatnog roga i zaista je „čudo“. U pitanju je bugarska „Gvozdena crkva“ – zapravo „Crkva sv. Stefana“ – koja je poznatija pod ovim prvim imenom zbog specifičnog materijala od koga je napravljena. Jasno vam je da je u pitanju gvožđe! I to je cela napravljena od tog materijala pa je zaista jedinstven primer hrišćanske arhitekture u celom svetu. Delovi crkve su izlivani u Beču i Dunavom su dopremani u Carigrad gde je sklapana. Ova je crkva izgrađena u 19. veku nakon konačnog dogovora i odluke da bugarski pravoslavci mogu da imaju svoju crkvu u kojoj će imati i službe na svom jeziku. Jer su do tada išli u grčke pravoslavne crkve u kojima su im službe bile nezaumljive zbog razlike u jeziku. Zbog toga je 01. marta 1870. doneta odluka o uspostavljanju bugarske crkve. Austrijska firma počela je da proizvodi delove objekta u Beču 1893. godine, a crkva je završena 1896. godine. 

I za kraj da se prošetamo malo i „podzemljem“... Da, idemo u dubine Istanbula, u „Cisternu Baziliku“, da zlatnim ribicama bacimo novčić za sreću. I vidimo naopkao okrenutu Meduzinu glavu u osnovi stuba, protiv uroka. Ovaj izuzetan spomenik antike i Vizantije se nalazi u blizini Aja Sofije i Hipdoroma i predstavlja podzemnu cisternu, zapravo rezervoar vode, način na koji se ova dragocena tečnost dovodila i čuvala u velikim gradovima u ta davna vremena. Za one, ne daj bože, trenutke opsade grada.

Ova cisterna je jedinstvena po svojoj lepoti i neverovatnim mermernim stubovima, koji su danas osvetljeni pa prizor kada se u nju uđe ostavlja bez daha. Dugačka je 146 m i široka 65 metara i ima ukupno 336 jonskih i korintskih stubova visine oko 8 metara. Izgrađena je u vreme Justinijana I u 6. veku i bila je dosta dugo u upotrebi. A kada u nju uđete, odmah shvatite da je osim upotrebne imala i izuzetnu dekorativnu svrhu.

Autor: Milan Todorović (@Todorovic) 

Sve je počelo baksuzom, koji je izazvao taksista na Surčinu: "Ako ti otkažu let, slobodno me pozovi biću u Beogradu, tek kasnije se vraćam u Novi Sad." Dočekala me je informacija kako je naš avion otišao u Tripoli, i da će zbog toga kasniti. Umesto u 21.00, let je pomeren na 5.15. Umesto da se po snegu vraćamo u Novi Sad, odlučili smo se da iskoristimo ponudu nacionalnog avio-prevoznika i prenoćimo u Beogradu o trošku kompanije.

Lasta nas je nešto pre 22h dovezla pred hotel Slaviju. Gledano spolja lep hotel, a unutra... Najsvetlija tačka te večeri je svakako bila vrlo korektna večera (da zanemarimo plastične kašikice kojim smo jeli desert). 

Obavešteni smo da autobus dolazi oko 3, a da imamo buđenje u 2.45. Predamnom je bilo oko tri sata spavanja i 

pohitao u sobu...

Onda sam otišao do toaleta. Ovaj deo neću opisivati, slike su dovoljne same po sebi.

Legao sam, onako obučen, trudeći se da što manje dodirujem jastuk, ćebe, krevet (Uf!).

Naredna tri sata sam "prespavao" uz upaljeno svetlo u hodniku, trudeći se da mi ne promakne ako neko ušeta u sobu (pored brave i lanca), i praveći se da ne primećujem lupanje prozora koji nije mogao da se zatvori ...

Na aerodrom smo stigli u 3.45, sat i po vremena pre leta. Nisu radili kafići, prodavnice, nije bilo aparata sa vodom i kafom. U Podgoricu smo stigli oko 7, orni za celodnevne aktivnosti koje su nas očekivale.

Gadafi je kriv za neprespavanu noć i sve probleme koje su uz to išle. Jatu svaka čast na brizi.

Jedino mi nije jasno kakve sve to ima veze sa mnom! 

Kolege pivopije i svi vi koji žudite za Oktoberfestom, još otkako ste pogledali Svetislava Goncića u istoimenom filmu, ovaj post je namenjen vama.

Festival sa 200-godišnjom tradicijom ima neka, za nas, pomalo neobična pravila. Što ih više upamtite bolje po vas, kada se obrete na Vizi (kako nemci zovu plato na kome se održava Oktoberfest). Bez ulaska u detalje o istorijatu broju šatora i slično, prelazim na konkretne savete.

Kada se neki šator napuni do maksimuma zatvaraju se vrata, i nema novih ulazaka. Ukoliko želite da provedete veče unutra moraćete poraniti. Vikende slobodno otpišite, ili se smenjujte sa prijateljima u čuvanju stola od prepodnevnih sati. Npr. poslednje subote, ovogodišnjeg festa svi šatori su bili zatvoreni u 17h. Taj dan je festival posetilo 600.000 ljudi!!! Postoji još jedan način da se uđe u prepunu halu. Pozovite se na zajedničke korene. Veliki broj redara na ulazu su iz Bosne, Srbije ili Hrvatske. Čak i da ne uspete da pronađete mesto negde unutra, na raspolaganju imate šankove pod vedrim nebom. 

Da biste bili posluženi pivom morate sedeti za stolom, tj. ako stojite sa strane sigurno ćete ostati žedni. Ako nemate rezervisano mesto, pridjite prvom stolu i zamolite da vas prime u društvo. Za pola sata zajedno ćete pevati. Pivo se toči od 11 do 23 časova. Obavezno jedite pre. Pivo, osim što je jače od običnog, brže i pije, jer ljude ponese često nazdravljanje.

"Jedno pivo" podrazumeva jednu litru piva. To znači kada neko kaže da je popio pet piva na Oktobarfestu, skinite mu kapu. Cena piva je oko 10 eura.

Zaboravite na glupiranje. Penjanje na stolove ili štipanje konobarice (da ne spominjemo nasilničko ponašanje) će Vas udaljiti iz šatora brzinom svetlosti. Ali je zato dozvoljeno penjanje na klupe i skakanje po istim. Nemojte pokušavati da iznesete kriglu, jer već na izlasku će vam biti oduzeta.

A kad se napijete, nipošto ne sedajte za volan. Minhenska policija ima običaj da pozatvara sve ulice koje vode u nekom pravcu, a ostavi prohodnu samo jednu. Na taj način je nemoguće izbeći policijsku kontrolu.   

Sada ste naoražani dovoljnim znanjem za dobar provod na 201. Oktoberfestu. 

U Krakov smo stigli krajem decembra. Nisam siguran koliko je stepeni bilo tih dana, ali znam da je u danu kada je otoplilo temperatura porasla na -11C.

Protiv zime smo se borili toplom odećom, jakom hranom i kuvanim pivom. Iako sam u početku bio pomalo nepoverljiv, nakon prvog gutljaja odbacio sam izreku "loše kao mlako pivo".

Recept za pripremanje piwo grzane, je prilično jednostavan. U svetlo pivo dodajte cimet, karanfiliće i med. Zatim ga ugrejte ali ne sme da proključa. Pije se, naravno, toplo.

Po ukusu se umesto meda može dodati sirup od malina ili kompot od višanja. 

Uz pivo, ako ogladnite možete pripremiti tipičnu poljsku večeru. Kolenica bi trebala da bude spremnjena tako da preovlađuje slatkast ukus. Kao prilog idu podvarak i ren.

Na slici je poznato pivo Živec (Zywiec), na kome je predstavljena igra krakovskog kraja - Krakovčak (Ples koji smo igrali Bracika i ja nakon par piva u jevrejskoj četvrti. Naše žene su za to vreme kolutale očima od sramote).

Ako se još uvek dvoumite gde ćete provesti nobogodišnje praznike, Krakov je moja topla preporuka. 

Pre nekoliko godina u ponudi svetskih tur-operatera pojavila su se krastarenja i odmah su postala hit. Ponuda je velika od jedrenjaka do plovećih gradova, od tri do pet zvezdica. Najveći brodovi prevoze i po 4.000 hiljade gostiju i skoro isto toliko posade.

Suština ove vrste odmora je da se užitak plovidbe, kombinuje sa obilaskom luka, koje su na ruti. Na ovaj način za samo nedelju dana možete posetiti pet različitih zemalja. Ovo vreme možete iskoristiti na obilazak lokalnih atrakcija, na šoping ili uživanje na nekoj plaži. Za vreme kada je brod na pučini na raspolaganju imate toliko bogatu ponudu, da Vam nikako ne može biti dosadno.

Postoji puno neznanja, a i zabluda o ovoj vrsti odmora.

Osnovna zabluda je da su ona privilegija bogataša. Ovo naprosto nije istina. Cena krstarenja je vec od 500 eura za sedmodnevni odmor. Istini za volju, u ovom aranžmanu ne možete računati na prozor koji gleda na pučinu. Kabine sa prozorom su u startu 20% skuplje.

Cene krstarenja zavise od doba godine, od kraja sveta po kome se plovi (evropska krstarenja su generalno najskuplja), i naravno od broda kojim se plovi. Dodajte avio prevoz, i dobićete ukupnu cenu aranžmana. Najskuplji aranžman košta 25.000 eura po osobi! Podrazumeva plovidbu oko sveta u trajanju od godinu dana.

Prosečne brodske kabine su toliko male da se ne preporučuju klaustrofobičnim osobama. U ponudi krusera se nalaze i apartmani sa više prostorija i prostranim terasama ali je njihova cena bar pet puta viša od osnovne.

Zabluda je da se ovi veliki brodovi ne mogu ljuljati. Itekako mogu. A kako to izgleda? Zamislite da šetate po brodu. Kada krene ljuljanje, počinjete, kao pripiti, da zanosite na jednu, a potom i na drugu stranu. Tada krenu komentari tipa: Previše vina za večeras.

Kada posmatrate cenu krstarenja računajte da se radi o punom pansionu. U cenu su često uključena bezalkoholna pića i kafa. Sva dešavanja na brodu (poput bioskopa ili pozorišta) su besplatna. To znači da, ukoliko se odlučite da ne napuštate brod, osim za alkohol i suvenire, neće vam trebati pare.

Kruzeri su, kao i hoteli, rangirani po zvezdicama. Dobro je odabrati brod sa 5 zvedica, jer ćete samo tako osetiti sve čari krstarenja. Nije velika razlika u ceni u poređenju sa nižim kategorijama, ali je razlika u usluzi ogromna.

Najnoviji brodovi u ponudi imaju toliko sadržaja, da je to teško i nabrojati. Pored pozorišta i bioskopa, koji su postali standardna ponuda možete očekivati: sportske terene, mini golf, veštacke talase, veštacku stenu, diskoteku, mnogobrojne restorane, kockarnicu, biblioteku, fitnes centar, spa centar, boravak za decu itd. Svaki novonapravljen brod mora zaseniti prethodnike, pa tako brod "Oaza of the seas" ima Central park (park, tj. šumu sa živim biljkama), a "Fridom of the seas" ima ledenu dvoranu.  

Ako mene pitate, uvek bih dva obična mora zamenio jednim krstarenjem. Probajte, i biće Vam jasno zašto tako mislim.

Da ne ispadne da pišem samo o idiličnim putovanjima, rešio sam da prenesem email oštećenog putnika agencije Perla tours. Nadam se da će ovakve reakcije, dovesti do bolje zaštite nas putnika, a da će turističke radnike naterati na odgovorniji odnos prema putnicima.

Trudiću se da pored negativnih primera, prenosim i sve pozitivne za koje čujem.

Prenosim email (Smatram da je pismo potpisano punim imenom i prezimenom zaslužilo da se prenese u celosti):

Poštovani,

želim ovim putem da Vas obavestim šta sve može da Vas snađe pri otkazivanju
(iz opravdanih razloga) putovanja kod Turističke agencije "Perla Tours" iz
Novog Sada.

Dakle, da krenemo redom. Kod gorepomenute agencije uplatio sam 10-dnevni
aranžman u Polihronu, od 9. do 19.9.2009. godine. Trebalo je da putujemo
supruga, naš jedanaestomesečni sin i ja.
Agenciju smo izabrali na osnovu preporuka više prijatelja i poznanika, koji
su bili prezadovoljni njihovim dosadašnjim uslugama. Aranžman smo isplatili
u celosti, da bi već sledećeg dana (10 dana pre polaska) naš sin nezgodno
pao i pri padu polomio potkolenicu leve noge. Svim normalnim osobama jasno
je da dete u gipsu do kuka nije sposobno za putovanje, što je posvedočio i
nalaz lekara specijaliste. Odmah sutradan sam otišao u agenciju da otkažem
aranžman, smatrajući to običnom usputnom formalnošću. Ali tamo me je čekalo
iznenađenje.
Rečeno mi je da će mi biti vraćeno samo 10% od cene aranžmana, bez obzira
što imam zaista opravdan razlog za odustajanje od putovanja. Zamolio sam da
mi se, u tom slučaju, omogući da aranžman iskoristim u nekom kasnijem
terminu, kako bismo ove godine ipak putovali na more. Ni u tom smislu nisam
naišao na razumevanje, nego mi je predloženo da zanemarim nalaz i preporuku
doktora i ipak otputujem sa detetom, jer, Bože moj, nije to tako strašno.
Zamolio sam potom da razgovaram sa direktorom agencije, pošto sam
pretpostavljao da devojka za šalterom nije u poziciji da odgovori na moj
zahtev. Prebledela i preplašena devojka zamolila me je da to ne radim, jer,
citiram, "ja time neću postići ništa, a ona može imati velikih problema sa
direktorom".
Ipak, na moje insistiranje, direktor, čiju pojavu neću komentarisati iz
elementarne pristojnosti, pristaje da me primi nakon dva dana. U razgovoru
(bolje rečeno njegovom monologu) koji je trajao dobrih 50 minuta, saznao sam
da "pojam odlaganja aranžmana ne postoji", postoji samo varijanta da ja
nađem nekoga da putuje umesto mene ili da odustanem od putovanja, u kom
slučaju bih dobio samo pomenutih 10% ukupne cene.
Saznao sam da bi, u slučaju da mi izađe u susret, on počinio krivično delo
utaje poreza za koje bi usledila drakonska novčana kazna, jer je "već bio u
sličnoj situaciji". Na moju primedbu da je to u nekim drugim agencijama
normalna, ustaljena praksa (ne činjenje krivičnih dela, nego odlaganje
aranžmana, naravno), pogotovo što bismo putovali sopstvenim automobilom i sa
individualnom vizom, dobijam odgovor da je njegova agencija jedina u Srbiji
koja radi "sve po zakonu i sa papirima", a ove ostale su "sitne agencije
koje rade na crno pa zbog toga mogu tako nešto i da odobre".
Dalje sam pitao šta je sa opštim uslovima putovanja, koji su navedeni u
ugovoru, a gde piše da se povraćaj sredstava putniku (osim realno učinjenih
troškova) odobrava između ostalog i u slučaju iznenadne bolesti, kada putnik
nije u mogućnosti da putuje, dobijam objašnjenje da je prelom povreda, a ne
bolest, i da bi za mene verovatno bilo bolje da je dete obolelo od neke
teške zarazne ili neizlečive bolesti, kada bi mi sredstva bila
refundirana(!).
Zatim mi se predlaže da otputujemo samo supruga i ja, jer je po njemu i to
moguća varijanta. Palo je još nekoliko nebuloznih predloga, ali ništa
razumno u smislu konkretnog rešavanja mog problema. U razgovoru je, pored
ostalog , pomenuo i da poseduje džip vredan 54.000 eura, što je verovatno
trebalo da znači da bez problema može da plati dobrog advokata i da mi bolje
ne padne na pamet da ga tužim, jer ću imati samo još mnogo veće troškove.
Pretpostavljam da je, poučen svojim bogatim iskustvom, zaista upoznat sa
svim pravnim aspektima ovog problema i da ga u ovoj zemlji, gde je za obične
smrtnike pravda prespora i sve samo ne dostižna, zaista nema svrhe tužiti.
Na kraju mi je velikodušno ponudio da mi, eto, odobri 10-ak posto popusta na
novi aranžman, koji bih morao da ponovo uplatim u celosti, i to 10 dana
unapred, sa najboljim nadama da me opet neće snaći neka nezgoda.
Eto, tako je protekao naš razgovor. Da li je ovo što sam čuo od gospodina
direktora zaista pravno utemeljeno? Pretpostavljam da jeste, nisam stručnjak
i ne mogu da tvrdim. A da li je njegov postupak pošten i ljudski, što bi
trebalo takođe trebalo da bude jedno od profesionalnih načela? E, to
prosudite sami. Izgleda da je njegov profesionalni moto:
"Ako mogu da ti uzmem pare za uslugu koju ti nisam pružio,to ću i uraditi,
jer mi se može."
Nakon ovoga, obratio sam se YUTI, kao nadležnoj instituciji, a od njih sam
dobio odgovor da bi trebalo da (o svom trošku, naravno) pokrenem arbitražu,
pa ako komisija ustanovi da je razlog opravdan, da bi trebalo da dobijem
povraćaj sredstava, ali ni ta odluka nije obavezujuća, nego mi u krajnjem
slučaju ostaje tužba.
Epilog svega je da smo dobili tih famoznih 10%, nakon 16 dana, pri čemu sam
i za to morao četiri puta da ih zovem, jer je direktor uvek bio prezauzet i
nije imao vremena. Na more smo otišli kasnije, preko druge agencije, ali smo
aranžman uplatili na dan putovanja, poučeniovim iskustvom.
Na kraju, svima koji će ove ili narednih godina putovati želim sretan put i
lep provod. Onima koji izaberu Turističku agenciju "Perla Tours" iz Novog
Sada, pored toga želim i mnogo sreće, jer će im sigurno biti potrebna.
Ako ste pročitali ovo pismo i ako to smatrate korisnim, prosledite ovaj mail
svima koje poznajete. Njegova jedina svrha je da upozna moje prijatelje i
prijatelje mojih prijatelja sa iskustvom koje sam ja lično imao sa "Perla
Toursom", kao i sa njihovim profesionalnim odnosom prema klijentima.

Srdačan pozdrav,

mr Željko Kanović, dipl. inž.

P.S. Ako ovo pismo dođe do ljudi u "Perla Toursu", napominjem da ne očekujem
nikakav honorar za ovu besplatnu reklamu. Neka im ona bude moj poklon, uz
želju da im pomogne i donese puno uspeha u uslovima bespoštedne konkurencije
na polju pružanja turističkih usluga.

Postao? Složiću se sa Vama, zvuči pomalo prepotentno, ali to je suva istina.

O PR-u zaista nisam znao puno, osim što sam oduvek imao respekt prema ovoj veštini. Nije lako stati pred 100 novinara u momentu kad su crni oblaci nad tvojom kompanijom, još sa osmehom poricati sve optužbe. (Svež primer Tatjana Votjehovska - Trenutak istine)

Radeći u marketingu, imao sam posla sa ovom službom. Uvuku ti se pod kožu, redovno se javljaju, ne zaborave da čestitaju novu godinu i vrlo su dragi, a sve sa ciljem dobijanja par redova u za svog klijenta (Izvinjavam se profesiji zbog generalizacije). O PR-ovima sam takođe naučio da oni ne odlučuju o finansijama, i da su upućeni u praktično sva dešavanja u firmi. Tako sam ja shvatao profesiju PR-a.

Pošto radim u firmi koja je mesečno u kontaktu sa više od 30.000 ljudi, prirodan je nastanak kriznih situacija. Nezadovoljni klijenti postaju moja briga. Sa njima uvek postupam veoma pažljivo, srpljivo i tolerantno preko svake mere. Požar se mora ugasiti, kako ne bi sve izgorelo (Dobar glas se daleko čuje, a loš još dalje). 

Moram priznati da sam se iz neznanja držao po strani, i nisam mnogo pametovao. "Nije to za mene, i ne moram valjda još i to da učim". Kada sam treći put pročitao da PR polako zamenjuje klasičan advertajzing, zamislio sam se i odlučio.

Dodatni argument, da pređem granicu je činjenica da se gubi između marketinga i PR-a, formirajući integrisane marketinške komunikacije. 

Zasukao rukave, stisnuo zube i zagazio u mutne vode PR-a.

Prateći, pre svega, aktivnosti PR-ova iz geta spoznao sam da, jednim delom sebe, već jesam PR. Pa kolege PR-ovci, imate novog kolegu.

U neuspelom prvom pokušaju ulaska na metro stanicu blokiramo karticu i ostajemo sa spoljašnje strane pokretnih vrata. Dežurni policajac sa perona priskače u pomoć i otvara nam službeni prolaz na peron. Videvši sve ovo službenik sa perona počinje sa urlanjem preko razglasa. Bez uticaja na njegov stav su bila i uveravanja da imamo karte i da nas je policajac propustio.

Pa bio nam je prvi put, i normalno je da smo pogrešili. On je i dalje vikao na pomešanom engleskom i španskom, a umirio se tek kad smo mu se zajedno sa policajcem izvinuli na "grešci" koju smo načinili.

Po ulasku u metro prišao nam je stariji gospodin i počeo sa pričom: - Vidim prvi se put vozite... komplikovi su ti aparati ko ne zna...

Objasnio nam je da kada otkucaš kartu ona ostaje blokirana narednih dvadest minuta.
- Policajac je ok, nego službenici se jako uvrede ako ih ne pitaš za savet, vole kad su bitni. Ne bih voleo da steknete loš prvi utisak o Njujorku... Primite od mene izvinjenje u ime grada Njujorka.

Ovim smo definitivno bili kupljeni. Kroz nastavak razgovora smo saznali da je gospodin pravoslavac, polu Nemac polu Grk, a zapravo je pravi Njujorčanin.

Iz turističke zajednice Crne Gore ističu kako ima je cilj da u sledećih godinu dana uđu medju tri top odredišta srpskih turista. Do pre par godina, imali su u gostima većinu srpskih turista. Šta su učinili da ovi više ne dolaze, tj. šta čine da ih privuku ponovo.

U crnogorskom Ministarstvu turizma priznaju da skupljom ponudom žele da smanje gužve i privuku samo visokoplatežne goste. (izvor Pregled.com)

Dok su oni smanjivali gužvu (uspešno) drugi su radili suprotno. Grčka, a pogotovo Turska i Egipat prodrli su na ovdašnje tržište sa jeftinim i kvalitetnim ponudama (Setite se samo kakva je averzija postojala prema Turskoj do pre par godina).

Ako svemu ovome dodamo situaciju oko priznavanja Kosova, i dodatnu političku ostrašćenost oko skorog proglašenja nezavisnosti, "Leto među prijateljima" počinje da zvuči prilično neuverljivo.

Priznajem da mi nedostaju i Kotor i Perast i Ada Bojana, ali neću zaboraviti kada me je nakon pola sata čekanja konobar nakrpio što po vrućini tražim pržene lignje: Jel vidiš kako je vruće? Nemaš srca, od kuvarice tražiš pržene lignje. Mislim da će trebati dosta ubeđivanja, pa da Crnoj Gori pružim nov šansu.

Koliko sam čuo komentare, ljudi se ove godine žale da su u Crnoj Gori gradilišta na sve strane, i da se stalno čuje buka i da leti prašina...

A kako se to radi na Tajlandu:

Prilikom čekiranja na recepciji, primili smo izvinjenje od hotelskog menadžmenta zbog mogućeg uznemiravanja. Naime, renoviranje jednog od apartmana je bilo u toku. Zbog eventualnih neprijatnosti dobili smo na poklon flašu vina i dve besplatne večere. Spomenuti apartman je bio oko 300m od našeg smeštaja i ništa nismo ni videli ni čuli (A čak i da jesmo ne bi zamerili!).

E tako se to radi.

Nadam se da ću imati razloga da se uputim u pravcu Montenegra, ali ne zbog tradicionalno dobrih odnosa, već zbog odličnih hotela, korektne cene i vrhunske usluge, i da će to biti što pre. 

Šarm koji poseduje ovo, treće po veličini, karipsko ostrvo, pre svega može zahvaliti prelepoj prirodi, toplom karipskom moru i tropskoj klimi, ali i parama koje američka vlada ulaže u razvoj.

Šetajuci po San Huanu, glavnom gradu Porto Rika, naišli smo na restoran u kome je Don Ramon Portas Mingot 1963. osmislio slavan koktel Pina koladu. Nismo zažalili što smo odabrali baš ovaj lokal. Palme banana su spuštale svoje plodove prakticno do samog stola. Hrana, koju smo ovde dobili nas je prosto ostavila bez teksta. Piletina sa anansom je nešto najlepše što sam do tada probao. Omiljeno pice Del Boja iz serije Mucke, Pina Kolada, se jednostavno pravi od mleka, soka od ananasa, likera od kokosa i belog ruma. Što se više leda doda to je bolje. Koktel se ukrašava kriškom ananasa ili listicem agave.

Porto Riko je otkrio Kristofer Kolumbo, ili kako ga ovde zovu Kristobal Kolon, na svom drugom putovanju u Ameriku. Njegov veliki spomenik krasi jedan od centralnih trgova u starom gradskom jezgru. Inače, stari San Huan, izgleda, kako bi se to u žargonu reklo, kao milion dolara. Ušminkan doteran, nasmejan i ljubazan, kada jednom dodete ovamo, poželite da ga nikada ne napustitie.

Najstarija tvrdava u Americi je sagrađena u San Huanu, i podseća na vreme kada su Englezi napadali u pokušaju da je osvoje, a španci iz tvrdave odolevali napadima. Sedeći na zidinama tvrdave, od intenzivnih boja, ostao sam bez teksta. Intenzivno zelena trava i skoro modar Atlantik, nasuprot pastelnim bojama fasada uz obalu. Nigde nisam video toliko veselih boja. Ljubičasta, naradžasta, zelena i plava, sve su ove boje još intenzivnije na jakom karipskom suncu. Okviri oko prozora i vrata u beloj boji, svim tim kucama je zajednickim imenilac, tako da ceo grad deluje veoma skladno.

Pravljen u neka stara vremena zadržao je uzane uličice. Jednom takvom ulicom se stiže do gradske kuće. Prisustvovali smo neobičnoj sceni da neki od lokalnih političara, napuštajuci zgradu u dugačkoj limuzini, pokušava da skrene u ulicu. Skretanje je trajalo par minuta, jer je auto morao par puta da se vraća u rikverc kako bi skrenuo. Grad naprosto nije pravljen za takve automobile.

Grci ga zovu Tira, dok mi ostali koristimo naziv koji smo preuzeli od venecijanaca - Santorini.

Poznat je po ludom provodu, skupim hotelima i magarcima.

Ostrvo ima oblik mladog meseca, što je posledica erupcije iz 17veka pne. Zemljotres koji ju je pratio je izazvao cunami visok 200m, koji je odgovoran za nestanak minojske civilizacije na Kritu. Kažu da se erupcija čula u Skandinaviji, a da je njen pepeo nadjen u Kaliforniji, na Grenlandu i u Irskoj.

Danas je priča potpuno drugačija.

 Ako sa mora dolazite na ovo ostrvo (i avion postoji kao opcija), moraćete brodom ući u grotlo vulkana. A odatle se možete popeti u grad krivudavim stazama peške ili na magarcima, a od skoro je u funciji žičara koja polako istiskuje tradicionalno prevozno sredstvo. Direktan uticaj žičare su stotine magaraca "usidrenih" u podnožju staze. Cena prevoza žičarom i na magarcu je ista. Ko šta voli.

Ono što vas dočeka kada se popnete oduzeće vam dah...

Potpuno bele crkve su jedan od prepoznatljivih simbola Santorinija.

Kuće su nanizane na litici, od kojih su neke pretvorene u luksuzne hotele. U restoranima će vam ponuditi sto uz ogradu s pogledom od koga zastaje dah.

Ostrvo je prepuno hotela i restorana čije cene nisu preterano niske. Uostalom na Santorini se ne dolazi da bi se štedelo.

Nakon savršenog dana na ostrvu, čekao nas je savršeni zalazak sunca...

Otvaram oči. Šta ću danas obućI za posao? Zašto je još mrak ? Koliko je uopšte sati ? Kao da sam pao s Marsa. Stajem na hladan mermerni pod.

Prisećam se sletanja I belboja I blještavog lifta... Pretoplo je. Oseća se neka čudna vlaga, kao memla. To miriše Havana. Sat pokazuje sedam. Promena vremenske zone me je potpuno pomerilo. Izlazim na terasu I gledam uspavanu Havanu. Kao da smo upali u neku vremensku rupu (slično kao u filmu Longlieri), pa je potrebno još šest sati da se vreme izjednači. Par trenutaka kasnije pojavljuje se crvenilo na istoku i grad se budi. Kao na znak po kućama se pale svetla. Sve je više automobila na ulici. Čuje se kubanska himna. Zastava se diže visoko na jarbol. Vojnici u kasarni ispod nas je pozdravljaju. Havana se budi u 7.15, ja sam svedok.

Šetnja Malecon avenijom uz more krepi. Prolaze mi kroz glavu kadrovi iz “Buena viste”, gledam oldtajmere i ne verujem. Ovaj grad izgleda kao muzej - “Lude 50-te”. Prilaze nam ljudi željni priče: "Odakle ste? Kada ste sligli?... trebaju vam cigare, ispod cene? Rum?" Iskusni smo mi turisti, ne damo se upecati. Da ne grešim dušu upecali smo se par sati kasnije, ali to već nije za priču.

Kada smo shvatili ogromnu upornost našeg (samoproklamovanog) vodiča, i kada nikakva ubeđivanja, da nas pusti na miru, nisu urodili plodom posegao sam za tajnim oružjem.

(U to vreme nam je u redakciju, u kojoj sam radio, redovno stizala pošta iz Kubanske ambasade iz Beograda. Uglavnom se radilo o govorima političara iz Kubanskog državnog vrha. Na putovanje sam iz nejasnog razloga poneo pismo sa govorom (na četiri strane) tadašnjeg ministra inostranih poslova Kube.)

Naš pratilac se sledio i odmah nas je napustio, kada je video potpis na dnu pisma, misleći da je ministar pisao meni lično. Kasnije sam shvatio da nije bilo preterano pametno mahati ovakvim pismom u zemlji koja nije toliko slobodna koliko smo mi navikli.

Orjentišući se prema mapi, tražimo prečicu do centra. Prolazimo prljavim ulicama punim sveta. Nečitki natpisi ispred pojedinih haustora i desetine ljudi u redovima za hleb, ulje, jaja a sve to po prihvatljivim cenama za prosečne Kubance, uz neophodne bonove. To je bio fleš koji nas je vratio u 90-te (Ne ponovile se). Žurnim korakom napuštamo ovu četvrt i hitamo ka centru, koji je našminkan i uglađen, baš za nas turiste.

Tropikana

Kad je bal nek je bal. Sedamo u crnu « mečku » i krećemo. Prilaz klubu blješti od silnih reflektora I crvenih lampica. Lakej otvara vrata, I pozdravlja uz naklon. Ulaz je od 65 do 85 dolara. Momentalni gubitak daha. Nećemo se valjda sad povućI, ovde pred ulazom. Stiskam zube I vadim karticu. Jednom se živi. U cenu je, kako nam domaćin objašnjava, koktel dobrodošlice, rum, koka-kola, šampanjac I neko meze. Ulazimo unutra.

- Želite da snimate? - pitaju na ulazu.

- Naravno.

Da ne snimam ko bi mi verovati gde sam bio.

- To je pet dolara, gospodine.

Na onih 65, tih pet i ne deluje previše. Vode nas do stola, na dobrom smo mestu. Velika bina okružena palmama I svetlećI natpis TROPICANA. Karipska varijanta slavnog Mulen ruža, postala je slavna po oskudno obučenim tamnoputim lepoticama I raskošI kojom obiluje svaka predstava, tokom poslednjih sedamdeset godina. Osim mnogih ličnosti svetsko krema koje su boravile u Tropikani, kao gosti, neke od njih su I učestvovale u programu, među njima I slavni Frenk Sinatra. Uživamo za naše novce sve dok ne dodje konobar I obavesti kako smo platili za foto aparat, ali ne i za kameru. Dodatnih 15 dolara. Ovo je već previše. Definitivno nismo planirali da potrošimo 150 dolara za dva sata, ma koliko kvalitetnog, programa. Polazimo, a za nama trči konobar. Molim vas gospodo, ako mogu da naplatim koktele koje ste popili pre početka programa (a koji su, kako je pisalo uključeni u cenu ulaza). Ovih 20 dolara me je dotuklo. Napuštamo Tropikanu veoma ošišani. E, zato se kaže da se u Tropikanu dolazi jednom u životu. Mislim da ću prilikom posete Pariza, poučen iskustvom, Mulen ruž biti zaobiđen u velikom luku.

Havana I Hemingvej

Kubanci su toliko ponosni na boravak velikog pisca u njihovoj prestonici, da ga navode kao najveću znamenitost Havane. Kratak obilazak centra grada svodi se na posetu Hemingvejevom omiljenom kafiću, Hemingvejevom hotelu, Hemingvejevom restoranm, Hemingvejevom... , Hemingvejevom...

“La bodeguita del medio” je kafe u kome je Hemigvej pio svoj omiljeni mohito koktel. Već na ulazu vas dočekuje Piščeva fotografija s Muhamedom Alijem. Zidovi su prekriveni hiljadama poruka I potpisa ranijih posetilaca, i svako ko uđe ima pravo da ostavljajućI svoja slova na zidu postane deo istorije. Pijenje mohita na ovom mestu je pravi luksuz. Čaša koktela iznosi 12 dolara.

Vozni park

Vozni park je jedinstven u svetu. Automobili, starijiod 30 godina, famozni old tajmeri, odavno su postali zaštitni znak Kubanske prestonice. Turistima ova vozila predstavljaju užitak za oči, a Kubancima – nužno zlo. Ne verujete svojim očima, kada ugledate taksi iz 1908. kako za nekoliko dolara vozi turiste po gradu. Motorcikli sa prikolicom su izumrla vrsta u svetu, ali ne i na Kubi (Vrlo zgodno rešenje za prevoz čitave porodice, odjedared).

Još jedna atrakcija, “Koko taksi”. Taksi-motor, u formaciji vozač + dva putnika, upakovan u plastičnu karoseriju u obliku kokosovog oraha, jarko žute boje. Apsolutno neodoljivo prevozno sredstvo. Poslednji, ali ne i najmanje zanimljiv taksi prevoz – bicikl-rikše. Ova vrsta prevoza se koristi kada se nigde ne žuri. Sporost se nadoknađuje štimungom, tj. Muzikom koja se sa bicikla širi stotinama metara naokolo. Ako vam hitno treba prevoz, a na vidiku ne postoji nijedan taksi (što je malo verovatno), slobodno priđite bilo kom autu, i bićete preveženi, uz manju nadoknadu, do potrebnog mesta. U principu, na Kubi se malo ko žuri, pa nemojte ni vi.

Varadero

U želji da pobegnemo iz haotične Havane, stižemo u Varadero. Ovo poluostrvo široko par stotina metara a dugačko kilometrima, idealno je mesto za odmor I užitak u pravoj Kubi, baš kako je zamišljamo. Predivna plaža I još lepše more ostavilo nas je bez teksta. Dužina plaže ostavlja mogućnost da se osamite ispod palme, I uživate u ovom raju na zemlji. Pazite pod koje drvo sedate da vam kokos ne bi pao na glavu.

Ulazimo u kafić na plaži. Muzičari spavaju ljuljajući se na stolicama. Instrumente su naslonili na ogradu. Podne je i pretoplo je da bi se sviralo. Pijemo nešto hladno, a u pozadini se čuje radio Havana: "Generalni sekretar UN, je izjavio da su sankcije USA uvedene Kubi.... " Vesti koje slušaju poslednjih decenija su iste, a opet svi prislanjaju uši na radio prijemnike očekujući vest koja će im izmeniti živote. Na desetak minuta prolazi po jedan automobil. Toliko je tiho i mirno da nam dođe da se zaljuljamo na stolicama i odremamo turu.

- Kupali ste se danas? šokirano nas pita konobar Kubanac.

- Naravno! - Voda je pretopla, a napolju je preko 30 stepeni.

- A ne, mi se kupamo samo leti, a sada je zima. Hladno je za kupanje. Konstatuje Kubanac.

Mnogo su zimogrožljivi ti Kubanci.

Rum

Rum je na Kubi deo folklora i predmet obožavanja. Ređe čist, a češće kao deo nekog koktela, omogućava pogled na Havanu iz pravog-krivog ugla. Prepoznatljive su slike s motivom pijanih kućica, baš kako se vide posle nekoliko čašica ruma. Najpoznatija vrsta je Havana klub rum, bez koga nijedan turista ne napušta Kubu. Kao deo nacionalnog blaga, država strogo ograničava iznošenje ovog pića iz zemlje. Jedan turista sme maksimalno izneti 3 litre, ovog, neodoljivog pića (a kome treba više?).

Sastavio sam top3 koktela sa rumom.

Mesto broj 3: Kuba-libre ( slobodna Kuba)

Savršen naziv za piće dobijeno mešanjem američke koka-kole i kubanskog svetlog ruma, uz dodatak limuna i puno leda.

Mesto broj 2: Pina kolada

Iako je zemlja porekla ovog koktela Porto Riko, izuzetno popularan na Kubi. Pravi se mešanjem kokosovog mleka, soka od ananasa i svetlog ruma, uz puno leda. Kada se aranžira s puno suncobrana, slamčica i kriški ananasa.

Mesto broj 1: Mohito

Izvorno Kubansko. Heminhvej je znao šta je dobro. U šejkeru se izmiksaju listićI mente sa dve kašike šećera i malo sode. Dodaje se sok od jednog limuna i dosta ruma (po ukusu). Puno leda i koktel je kompletan. Tri do četiri čaše dovode do faze "pijane kućice". To je mohito, koktel nad koktelima, prema ličnom ubeđenju.

Cigare

Najpoznatiji Kubanski produkt. Secate li se drvene kutije Kohibe, koja je stojala na Titovom radnom stolu? Ova marka cigara je napravljena šezdesetih godina u cast predsednika Fidela Kastra. Danas, važI za najbolju cigaru na svetu. U Havani cena jedne cigare je 20 dolara. I pored toga, turisti ih kupuju u neverovatnim kolicinama, tako da je vlada morala ograniciti broj iznetih cigara na 25 komada, po turisti. Astronomske cene cigara, i siromaštvo u kome živi nacija, nemonovno je dovelo do formiranja crnog tržišta. Na gotovo svakom koraku vas presrecu momci, nudeci cigare po nekoliko puta nižoj ceni. Cigare kupljene na ovakav nacin nemaju originalnu akciznu markicu ni hologram, pa postoji velika verovatnoca da ce vam na izlazu iz zemlje biti oduzete. Pri poseti fabrike cigareta doživeli smo, da su bukvalno iz svake kuce diskretno, krijuci se iza zavesa od policije, mahali kutijama cigara. To su primerci koje ne ispunjavaju stroge standarde po pitanju dimenzija i nabijenosti duvana, a zaposleni ih dobijaju na poklon. Fabrike duvana su obezbedene kao da radi o kasarni a ne o fabrici. Svaki posetilac je pod budnim okom cuvara sve do momenta napuštanja kruga fabrike. Snimanje i slikanje je najstrožije zabranjeno.

 Pričali smo o Kubi, jednoj od poslednjih komunističkih oaza, magičnoj i tužnoj istovremeno, koja živi zaustavljena na sredini prošlog veka. Pored sve muke na ulici se peva i igra, ljudi se druže i puše, i zaista deluju sretno u svoj svojoj nesreći. (Zvuči li Vam ovo poznato?)

Ne znam kako vama, ali meni reklama za Heineken svaki put izmami osmeh.

Podsećanje: Na jednom kraju stana žene vrište od uzbuđenja jer su ušetale (walk in) u garderober-sobu, a u drugom kraju stana muškarci padaju u trans kada uđu (walk-in) u frižider-sobu, punu piva.

 Sledi još bolji nastavak: