Da se razumemo, nisam ja mazohista u pravom smislu te reči. Ja naprosto volim da sebi pomeram granice izvan čuvene "zone konfora". Time bolje upoznam sebe, budem ponosan na neke male podvige, a što je još važnije otkrivam neke nove vrhove na koje mogu da se popnem.
Sa druge strane, nisam zagovornik umerenosti. Umesto "bolje često po malo", biram "retko a mnogo". Kada to retko preraste u često, pali se alarm. To je glavni razlog zbog kog sam, evo, pre više od decenije, prestao da pušim. Osećam moralnu obavezu prema hiljadama ljudi koji su pročitali moj članak o pušenju da napomenem da nisam ja nikakav čelični karakter koji odoleva toliko dugo, već naprosto sumnjam da bih, u slučaju i jedne jedine zapaljene cigarete, odleteo do prve trafike po čitav box Marlbora.
Pa da počnemo...Već mi danima u glavi odzvanja "šećer je tihi ubica", a onda počnem da gledam sebe kako kopam po Nuteli ili kako za ručak (umesto ručka) smažem Jaffu ili neke napolitanke... I onda, jedno jutro koleginica mi ispriča o njenom neuspelom pokušaju da izbaci šećer na nedelju dana. Tako sam kreirao chalenge #NedeljaBezŠećera, samo meni namenjen. :)
DAN 1
Kafa bez šećera, kičma mi se naježila. Držao sam se junački do popodnevnog čaja, opet bez šećera. Od tog momenta sam osećao fizičku slabost (pospanost, blaga nervoza...). Kod kuće sam navalio na voće što me je prilično unormalilo. Da rezimiram, tokom dana sam na čokoladu pomislio bar 30 puta. Sama ova činjenica mi potkrepljuje pretpostavku da je ova vrsta testa neophodna.
DAN 2
Oko 2 popodne me je uhvatila ozbiljna kriza. Možda preterujem, ali osećam nešto što podseća na apstinetsku krizu. Nekontrolisano škrgućem zubima. Veoma je čudan osećaj ova zavisnost od šećera. Ne moram da pominjem koliko me trenutno iritiraju reklame za tofife, milke, kinder pingvin...
